LISTIĆ STAROKATOLIČKOG VIKARIJATA
"D O M I N I S I A N A"
u čast nadbiskupa Marka Antuna de Dominisa,
primasa Dalmacije, velikog teologa,
fizičara i astronoma (1560. - 1624.)

24.09.2017., broj 95 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

kada sagledavamo život, stvarnost oko sebe, prečesto to činimo ofrlje, po automatizmu. Čovek je naučen da ustane, krene u svoje dnevne obaveze, uveče da ide da spava. I tako se ređaju dani, meseci i godine, decenije i jedan čitav ljudski život. Retko ko zastane da bi u čuđenju, poput posmatrača, posmatrao vlastiti život i događaje u njemu. Da bi sagledavao tu misteriju koja se pre svega tiče njega samoga, kao stvorenja datog u postojanje i pozvanog u život, te u daljnjoj liniji i svih ostalih organskih i neorganskih stvorenja oko njega.

Treba da zastanemo u danu, to je smisao duhovnog života; ući u struju Svetoga Duha čiji glas titra kroz sve stvoreno. Osetiti kosmos i kroz kosmos večnost, a u večnosti jedno ''Biće'' koje to i nije jer je Stvoritelj svih bića, koji je nešto radikalno drugačije i veće od bića, te koji je u isto vreme opet barem biće, jer je kreator svih bića. Koji je čista ljubav i milosrđe, s večno ispruženom rukom prema nama.

Teško je ljudima koji ne osećaju Njegove titraje kroz dan, Njegovu blizinu i ljubav, Njegovu zaštitu i duboku poruku da će sve biti u redu sa nama, s našim životima, da će On sve na kraju izvesti na dobro.

Snaga svih tih dubokih osećanja sasvim se prikazuje istinitom u Hristu Isusu, Emanuelu, Bogu sa nama, našem bratu i Gospodinu, kojeg sledimo iz dana u dan, kako znamo i umemo. Predajmo mu i ovaj dan, i ovu nedelju, mesec, godinu i život.

Predajmo mu večnost. Samo tako zadobićemo sebe i biti ono što u suštini jesmo: slika Božija – odsjaj slave Očeve – po Hristu, sa Hristom i u Hristu.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre, svi koji rade za Carstvo Božije dobiće istu platu, a to je ulaz u Carstvo. Oni koji su od početka života uvek radili i trudili se približiti Gospoda ljudima, jednako kao i oni koji su se obratili u poodmakloj dobi, te isto počeli Gospoda približavati ljudima – i jedni i drugi dobiće jednaku platu, a to je ulaz u Carstvo Očevo. Nije li to zapravo najlepša plata koju svako može dobiti? Ima li mesta bilo kakvoj ljubomori zato što i tvoj brat ide u mesto svetlosti i ljubavi?

Nama je da radimo za spasenje svih ljudi, kako bi što veći broj ušao u Carstvo Očevo. Svaki obraćenik u nama budi istinsku radost: istinski privrženik Gospoda Boga doživljava radost za svaku obraćenu dušu, i žali za svakom neobraćenom.

Daj, Gospode, da se okorela duša obrati barem pred samu smrt, te uđe u Carstvo Tvoje – time je naša radost uzveličana, jer volja je Očeva da svi dođu k Njemu, da se vrate kući, Bogu!

Nama predstoji da vršimo volju Oca našega, po uzoru na jedinog nam Hrista Isusa. U toj nameri i stavu, neka nas podrži Sveti Duh, i ojača da shvatimo dubinu i visinu zauzetosti za rad u Njivi Božijoj koja je Crkva Hrista Isusa.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------


17.09.2017., broj 94 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre, malobrojni su crkveni službenici koji služe uistinu iz vere i predanja. Poražavajuća je činjenica, vidljiva osobito u brojčano većinskom crkvama, koliki broj crkvenih službenika uopšte ne mari i ne veruje u ono što se podučava, propoveda, preporučuje.

Nezainteresovanost, bezdušnost, nedostatak inicijative, nadutost itd. izraz su ili nepostojanja ili gubitka temeljne opcije (optio fundamentalis) vere u Hrista i Crkvu. Aktivirati se u crkvi samo zbog novca (plata) jasno pokazuje ''službenika'' bez vere, odnosno, interesnu stranku. Takvi su već po sebi nepodobni za službu u Crkvi.

So zemlje, bez obzira na malobrojnost, karakteriše sveštenstvo uistinu predano službi kroz veru. Ali ne veru kao slepo predanje nekom nazovi autoritetu – to bi bilo glupo, nego veru kao iskustvo Boga: Boga osećati u duši, u srcu, Bogom biti zahvaćen i ispunjen – to je vera na kojoj Hristos gradi Crkvu svoju. Takvu veru vrata paklena ne mogu nadvladati.

A veru onih ''službenika'' koji ''veruju'' zbog plate i koristi, odavno je nadvladao pakao. Hristos će podići crkvu od dna, i postaviti je na noge, kod onih koji su protočni za Svetoga Duha, koji Svetoga Duha ne zaustavljaju svojim egom, ''dubokim mislima'' i sličnim egocentričnim naklapanjima.

Religijska instutucija, bez obzira na brojčanost masa, može biti kao kula od karata i srušiti se sama od sebe jer nema temelja (nema vere). Uostalom kroz istoriju su se srušili mnogi versko-politički sistemi.

Ne zaboravimo da je Bog 70-e godine po Hristu srušio i ''svoj'' Hram u Jerusalimu koji se kleo na Boga i veru, upravo zato jer u njemu više nije bilo ni Boga ni vere.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre, proces ljudskog obraćenja pedagoški je proces: ''Pogreši li tvoj brat, idi i ukori ga nasamo.'' Neki ljudi kroz taj proces prolaze brže, drugi sporije. Mnogi će u životu napraviti puno grešaka ali se ipak neće obratiti jer ne razumeju svoj položaj u kosmosu, ne shvataju suštinu, smisao i svrhu života na zemlji: nedostaje im uvid u temelj, a to je povratak Bogu.

Svi činimo poneke greške, ali bitno je da ne činimo krupne greške, odnosno, da ih ne ponavljamo. U ovom kontekstu vrlo je bitna savest, odnosno ispit savesti.

Ispit savesti događa se kroz dan spontano, ukoliko je čovek povezan sa Bogom kroz molitvu. Nemoguće je da se čovek moli a da ne dođe do ispita savesti. Ako se to spontano ispitivanje savesti ne dogodi u istom danu, ono će se zasigurno roditi u narednim danima. Naime, povezanost sa Bogom uzrokuje prisutnost Svetoga Duha u čoveku: Bog kuca na vrata ljudskog srca. Crkva, kao zajednica vernika pomaže nam u tom pedagoškom procesu unutrašnjeg odrastanja a koje se temelji na savesti (unutrašnjem svedoku).

Naša savest mora uvek biti kalibrisana Svetim Duhom – tek tada je to ispravna savest. Neke savesti su bolesne, iskrivljene, skrupulozne, devijantne... to su one savesti koje imaju krivu sliku Boga, a to znači da uopšte nisu povezane sa Bogom, iako su one uverene da jesu, kao što su mnogi psihički bolesnici uvereni da su zdravi. Samo ona savest koja počiva u ozračju Božije prisutnosti, čista je i zdrava te služi svojoj svrsi: rastu čoveka u Bogu – povratku Bogu.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

03.09.2017., broj 93 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

Isus je unapred znao da će se morati suočiti s tajnom zla. Mnogo puta on se izvukao iz ralja grešničkih koje su ga već htele i ranije skratiti za glavu.

Došao je, međutim, čas kada je znao da je potrebno suočiti se sa zlom licem u lice. To suočenje je bilo duhovnih razmera, običnom oku nevidljivo. Odigrao se konačni boj između Boga i đavola, boj vidljiv samo anđeoskim svetovima. U tom boju je Bog bio slab a đavo jak, Bog je bio sveden na ljudskost u čoveku Isusu, a đavo je bio u moći i sili u zlu celokupnog konteksta.

Sve se svodilo na izazivanje samog Boga, na pokušaj da se Bog naljuti, da reaguje: da poruši, da pobije tlačitelje, da uvede silom svoju božansku pravdu. Time bi sav govor o Božijem milosrđu i praštanju bio potučen i đavo bi, na neki način, odneo pobedu: zlo bi pobedilo. Ali Bog se pokazao onime što suštinski jeste: Bog je ljubav.

Stoga i reče na kraju: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine. Na krstu se nasuprot želji đavola odigrava misterija Božijeg milosrđa: pre svoje smrti Isus oprašta ljudima, oprašta zarobljeniku na krstu... Time je Božije suočenje u slabosti, s misterijem zla u jakosti na zemlji, odnelo pobedu – ljubav i milosrđe su pobedili.

Data je nova šansa ljudskom rodu u Hristovoj otkupiteljskoj žrtvi na Krstu. Treba da iskoristimo tu šansu, jer Božansko milosrđe ima svojih granica koje sežu do naše indiferentnosti, naše nezainteresovanosti i naše nezahvalnosti. Sudbina je naša tada ne više u Božanskim nego u našim rukama, a ako je tako – ne piše nam se dobro.

Prihvatimo i cenimo Božije milosrđe pokazano na krstu – taj neverovatni i neponovljivi znak Božije ljubavi prema čoveku!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Vera da je Isus Mesija - Hristos Sin Božiji – jeste stena na kojoj se gradi Crkva (Mt 16, 13-20); Hristos gradi Crkvu svoju na toj veri a ne na nekoj osobi - gradi Crkvu na samom sebi (veri u njega – Isusa) a ne na nekom drugom (Petru).

Sasvim je van zdrave pameti da Hristos gradi Crkvu na nekom drugom osim na sebi samome. Vera (svih apostola, a ne samo Petra) da Isus jeste Hristos preduslov je rasta Crkve.

Tu veru Isus je između ostalog zahtevao i za druge stvari, pri izlečenjima itd, a da je to zaista tako, potvrđuje jedna druga Hristova priča koja kaže:

''Što me zovete 'Gospode, Gospode!', a ne činite šta zapovedam? Ko god dolazi k meni te sluša moje reči i vrši ih, pokazaću vam kome je sličan: sličan je čoveku koji gradi kuću pa iskupa u dubinu i POSTAVI TEMELj NA KAMEN (STENU). A kad bude poplava, nahrupi bujica na tu kuću, ali je ne može uzdrmati jer je dobro sagrađena. A koji čuje i ne izvrši, sličan je čoveku koji sagradi kuću na tlu bez temelja; nahrupi na nju bujica i umah se sruši te bude od te kuće razvalina velika (Lk 6,46-49).
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

27.08.2017., broj 92 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

Drugi vatikanski sabor, govoreći u dogmatskoj konstituciji ''Lumen Gentium'' pod brojem 6. o pralikovima Crkve, dobro navodi kako je Crkva Božija ovčinjak, kojem su jedina i nužna vrata Hristos (Jv 10,1-10). Ona je i stado, o kojem je sam Bog unapred rekao da će mu biti pastir (upor. Is 40, 11; Jez 34, 11 i dr.) i čije ovce, iako njima upravljaju ljudski pastiri, neprekidno vodi i hrani sam Hristos, dobri Pastir i Knez pastira (up. Jv 10, 11; 1 Petr 5, 4), koji je svoj život dao za ovce (Jv 10, 11-16). Crkva je Božija njiva (1 Kor 3, 9).

Na toj njivi raste stara maslina, kojoj su sveti koren bili patrijarsi i u kojoj se dogodilo i dogodiće se pomirenje Jevreja i pogana (Rim 11, 13-26). Ona je posađena od strane nebeskog Vinogradara kao odabrani vinograd (Mt 21, 33-43 par.; usp. Iz 5 1 i d.). Prava loza je Hristos, koji daje život i plodnost mladicama, tj. nama, koji po Crkvi ostajemo u njemu i bez koga ništa ne možemo činiti (Jv 15, 1-5). Češće se Crkva naziva kamenom i gradnjom Božijom (1 Kor 3, 9). Sam Gospod je uporedio sebe s kamenom koji su odbacili graditelji, ali koji je postao ugaoni kamen (Mt 24, 42 par.; usp. DAp 4, 11; 1 Petr 2, 7; Ps 117, 22).

Na ovom temelju je od Apostola sagrađena Crkva (usp. 1 Kor 3, 11) i od njega prima čvrstoću i koheziju. To zdanje se naziva raznim nazivima: kućom Božijom (1 Tim 3, 14), u kojoj stanuje Božija porodica, stan Božiji u Duhu (Ef 2, 19, 22), Božiji šator među ljudima (Otkr 21, 3), a osobito sveti hram, koji sveti Oci uzvisuju kad je prikazan u svetištima od kamena, i u liturgiji se s pravom upoređuje sa svetim Gradom, s novim Jerusalimom.

Jer se na ovoj zemlji u nju ugrađujemo kao živo kamenje (1 Petr 2, 5). Taj sveti grad posmatra Jovan kako pri konačnoj obnovi sveta silazi s neba od Boga pripravljen, kao zaručnica koja se uresila za svoga muža (Otkr 21, 1 i sl.)...
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Čitanje Svetog Jevanđelja po Mateju

U vreme ono: poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i prvosveštenika i književnika, i ubijen biti, i treći dan da će ustati.
I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe!
A on okrenuvši se reče Petru: Idi od mene satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko.
Tada Isus reče učenicima svojim: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.
Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga.
Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? Jer će doći Sin Čovečiji u slavi Oca svojega s anđelima svojim, i tada će uzvratiti svakome po delima njegovim.
Zaista vam kažem: Ima nekih među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrt dok ne vide Sina Čovečijega gde dolazi u Carstvu svome."

Reč je Gospodnja.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

13.08.2017., broj 91 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

čovek je Hram Svetoga Duha – Hram Božiji: ''Ne znate li? Hram ste Božiji i Duh Božiji prebiva u vama (1 Kor 3 ,16). Ali šta to zapravo znači? To znači da upravo čovek koji se nalazi u telu kao utelovljena duša, kroz telo može stupiti u kontakt s Bogom na sasvim savršen način.
Introspekcija kao unutrašnja meditacija-kontemplacija ono je o čemu govore mnogi hrišćanski svetitelji, između ostalih sv. Augustin: Boga ćeš pronaći u sebi – ne izvan sebe. Upravo to je na liniji Svetoga pisma: ''Kraljevstvo je Božije među vama / unutra u vama'' (Lk 17 21). Telo je, dakle, poseban i povlašćen medijum putem kojeg duša može doživeti Boga i Boga gledati, upravo zato jer je u središtu čoveka (Hrama Božijeg) jezgro i svetište gde je prisutan sam Bog:

''U dubini savesti čovek otkriva zakon koji on sam sebi ne daje ali kojem se mora pokoravati. Taj glas, što ga uvek poziva da ljubi dobro a izbegava zlo, kad zatreba, jasno odzvanja u intimnosti našeg srca: čini ovo, a izbegavaj ono. Čovek, naime, ima u srcu zakon što mu ga je Bog upisao. U pokoravanju tom zakonu jeste čovekovo dostojanstvo, i po tom zakonu će mu se suditi. Savest je najskrovitije jezgro i svetište čoveka gde je on SAM SA BOGOM, ČIJI GLAS ODZVANjA U NjEGOVOJ UNUTRAŠNjOSTI. (Gaudium et spes, 16).

Ulazak u unutrašnje sfere svoga bića i prijateljevanje sa Bogom koji odzvanja u našoj unutrašnjosti, znači povratak Bogu od kojeg je čovek otpao. Introspektivna molitvena meditacija-kontemplacija vraća čoveka samom sebi, odnosno, vraća ga Bogu. Na takvu introspekciju poziva nas Milost, i takva introspekcija jeste Milost. Premnogi svetitelji hrišćanstva svedoče nam upravo to. Izvan sebe susrećemo dela Božija, u sebi susrećemo Boga licem u lice.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre, Hristos Gospod pokazuje nam Kraljevstvo Božije u sili i moći takođe preko svojih čudesa, od kojih je jedno i hodanje po moru. Znajući kako je filozofsko i etičko znanje nedovoljno da probudi čoveka iz njegovog bolnog sna odvojene egzistencije od Boga: ''Probudi se, ti što spavaš, ustani od mrtvih i zasvetliće ti Hristos'' (Ef 3, 14) sv. Matej nam pokazuje Hristovu povezanost sa Bogom – povezanost njegove egzistencije sa Svemogućim.

Kroz tu povezanost i po toj povezanosti Hristos je sasvim prirodno savladavao prirodne zakone. Istinska duboka povezanost sa Bogom automatizmom dovodi do gospodarenja nad svojim telom čineći ga, po volji, beskrajno lakim, odnosno onoliko lakim koliko je bilo potrebno da Hristos hoda po vodi.

Ne čudi nas Petrova vezanost uz materiju; Petar je tada bio tek učenik koji je napredovao da bi na dan Pedesetnice bio sasvim osposobljen: od dana Pedesetnice i Petar i ostali apostoli zasigurno su mogli hodati po vodi te činiti ostala čudesa. Iako čudesa nisu suština Božije objave, ona su ipak propratni elementi prisutnosti Božijeg veličanstva.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

30.07.2017., broj 90 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

ponekad je u životu potrebno uzeti ''stvari u svoje ruke'', naprosto doneti odluku koja u datom kontekstu najverovatnije i nije laka ali je duboko smislena i – dugoročno gledano – jedina opravdana. Donošenje takvih odluka za sobom neretko povlači prekidanje sa dosadašnjim krugom ''prijatelja'' pri čemu se jasno očituje da to onda nisu nikada ni bili nikakvi prijatelji, nego interesno povezani pojedinci: interesna skupina, interesni čopor.

Doneti takvu odluku mnogi nisu kadri, jer nju nije lako doneti. Ona svakako ne pristoji kukavicama, već traži određeno viteštvo, plemenitost duha, čvrstinu kao krepost, i to onu i onakvu čvrstinu koja je, provučena kroz krepost razboritosti, poprimila argumentovanu strukturu samorealizacije jednog bića – onoga koji odluku donosi, pri čemu je povezanost sa Svetim Duhom bila samorazumljiva.

Interesna skupina, odnosno, interesni čopor, u principu nikada neće biti sposobna doneti jednu ovakvu odluku jer ih njihova slabost neplemenitosti duha u tome sprečava; stoga oni ostaju večni ''poslušnici'' iz koristoljublja a ne uverenosti, koji u takvoj mučnoj poslušnosti čekaju neku svoju neodređenu priliku koja bi im život ostvarila u višem karijernom nivou. Frustracije i kompleksi razvijaju im se iz godine u godinu, kako vreme sve više odmiče i sve više curi poput peska kroz prsta: 10 godina, 20 godina 35, godina... Frustracija se utemeljuje u naviku i srasta sa njihovom ličnošću.

Tako se postaje neobraćeni farisej – to je, draga braćo i sestre, transformacija potencijalno uspešne ličnosti u propali egocentrizam.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Isus različitim primerima apeluje na ostvarenost ljudskog bića, svakoga od nas pojedinačno. Temelj ljudske ostvarenosti, završenosti, zaokruženosti itd. jeste zajedništvo s Bogom. Kada se to ostvari, tada je čovek ostvaren. Prihvatanje Kraljevstva nebeskog znači upućivanje ka vrhu realne stvarnosti Božijeg sveta i zakonitosti koje u njemu vladaju: ljubav, mir, pravednost.

Graditi Kraljevstvo nebesko na zemlji znači već svojim životom uticati na rast ljubavi u svetu, na rast mira i na rast pravednosti. Što više nastojimo na takav način delovati - to ćemo vremenom sve više osetiti prisutnost jedne uzvišene, nestvorene stvarnosti koja nas sve više zahvata te nam daje novi način shvatanja kako nas samih, tako i naših bližnjih, sveta i kosmosa.

''Prodati sve što čovek ima kako bi kupio njivu'' koja simbolički predstavlja Kraljevstvo Božije znači tom Kraljevstvu dati i davati celoživotnu prednost u odnosu na sve drugo: to je primarno, ostalo je sekundarno. Naša povezanost sa Bogom neka bude svakodnevna, prvenstveno u miru i tišini naše sobe, a onda i javno.

Hristos Isus neka nam pomogne u tome da pronađemo Kraljevstvo i da to pronađeno više nikada ne napuštamo. Napustiti to uzvišeno Kraljevstvo znači promašenost na osnovnom nivou – to znači plač i škrgut zuba u konačnom posmatranju vlastite nedovršenosti. Bog nas sačuvao od večne manjkavosti! Amin.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

23.07.2017., broj 89 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

kako se na nasledstvo sv. Petra mogu pozivati oni koji danas ne bi primili sv. Petra ni za svešteničkog kandidata, s obzirom da je kod njih uslov svetog reda celibat? S obzirom da je sv. Petar bio oženjen čovek, njemu bi rekli: ''Žao nam je ali po našim svetim kanonima Vi dragi gospodine ne možete biti kandidat naše svete crkve za sveti red, mada smo mi, znate, vaši naslednici.'' Šta više dodati na takav jedan paradoks? Povrh svega toga, treba opet objašnjavati šta znači sagraditi Crkvu na steni, odnosno ono što oni svojataju kao nasledstvo sv. Petra:

''A ja tebi kažem: Ti si Petar-Stena, i na toj steni sagradit ću crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati'' (Mt 16,18) ne odnosi se na Petra kao osobu nego na Petrovu veru da je Isus Sin Božiji, Mesija - Hristos. Kontekst takvog odgovora Petru je prethodni Isusov upit: ''A vi, šta vi kažete, ko sam ja?'' (Mt 16,15) pri čemu Petar u svom odgovoru izražava veru da je on (Isus) Mesija – Hristos: ''Ti si Hristos-Pomazanik, Sin Boga živoga'' (Mt 16,16).

Prema tome, VERA da je Isus Mesija - Hristos Sin Božiji – JE STENA na kojoj se gradi Crkva; Hristos gradi Crkvu svoju na toj veri a ne na nekoj osobi - gradi Crkvu na samom sebi (veri u Njega) a ne na nekom drugom (Petru). Sasvim je van zdrave pameti da Hristos gradi Crkvu na nekom drugom osim na sebi samome. Vera (svih apostola a ne samo Petra) da Isus jeste Hristos, preduslov je rasta Crkve. Tu veru Isus je između ostalog zahtevao i za druge stvari, pri izlečenjima itd. Da je to tako nedvosmisleno potvrđuje jedna druga Hristova priča, koja kaže:

''Što me zovete 'Gospodine, Gospodine!', a ne činite što zapovedam? Ko god dolazi k meni te sluša moje reči i vrši ih, pokazaću vam kome je sličan: sličan je čoveku koji gradi kuću pa iskopa u dubinu i POSTAVI TEMELj NA KAMEN (STENU). A kad bude poplava, nahrupi bujica na tu kuću, ali je ne može uzdrmati jer je dobro sagrađena. A koji čuje i ne izvrši, sličan je čoveku koji sagradi kuću na tlu bez temelja; nahrupi na nju bujica i odmah se sruši te bude od te kuće razvalina velika" (Lk 6,46-49).

Ako vjerujemo u Hrista Isusa, mi smo Stena za rast Crkve. Prisvajanje toga od strane jedne Crkve izraz je krajnje bahatosti, nadutosti i oholosti.

Takođe, pokazuje se da se kao naslednici sv. Petra navode Lino (67-76), Anaklet (76-88), Klement 1. (88-97) i sve to u vreme dok je živ poslednji od apostola, sv. Jovan. Zar ovi mogu biti veći od apostola Jovana koji je umro zatočen na ostrvu Patmosu oko 100. godine? Zar su oni tada bili veći autoritet od samog Hristovog apostola, svetitelja, pisca Jevanđelja, pisca Prve, Druge i Treće poslanice te pisca Apokalipse? Odgovor na ovo pitanje valjda je toliko jasan da mu ne treba objašnjenja.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Jvanđelje nam govori nam o Kraljevstvu Božjem na različite načine. Ali taj govor je uvek takav da se ukazuje na Kraljevstvo Nebesko ne kao na nešto vredno, nego kao na nešto najvrednije, kao na ono presudno za ostvarenje naše osobnosti, za zaokruženost naše egzistencije. Isus o tom Kraljevstvu govori na mnogo slikovitih načina, ne bi li nas usmerio na razumevanje presudnosti: naš dolazak tamo znači naš povratak Ocu, naš povratak u Raj za kojim čeznemo od pamtiveka. Uz to, usmereni smo na ozbiljnost situacije, odnosno, mogućnost promašaja.

Kraljevstvo Božije je mesto izmirenosti s Bogom i ljudima i mesto zajedničararenja s Bogom i Njegovim bićima, u Raj stoga ne mogu ući neobraćenici. Tu je uprisutnjen opšti poziv čovečanstvu na obraćenje, jer obraćenje je preduslov spasenja, obraćenje/spasenje je zapravo povezani proces.

"Plač i škrgut zuba" u krajnjoj instanci govore nam o našoj nedovršenosti, a biti trajno nedovršen, egzistirati kao ''nedovršina'' jeste prokletstvo. Ostvarimo svrhu svojeg postojanja, a ona se sastoji u ostvarenju sreće koja je samo i jedino u povezanosti sa Bogom, u zajedničarenju sa Njim. Biti sa Bogom znači biti u Raju. Neka nam Sveti Duh otvori ''uši i oči'', kako bismo uistinu čuli dušom ono što Duh govori. Amin.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

16.07.2017., broj 88 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

da nema onih koji ''buče i govore'' unutar crkvenih institucija, promena na bolje ne bi se dogodila. Po onim kliricima koji trajno ćute unutar takvih institucija, ništa se ne bi promenilo: ostala bi trulež u kojoj oni – poput moljaca – uživaju. Samo ljudi proročkih nadahnuća sposobni su menjati stvari, uprkos tome što time možda rizikuju vlastitu karijeru u toj truleži. Ali oni su odvažni jer ih ne zanima karijera moljca, njima je stalo do Reči Božije.

Stoga poput proroka Starog zaveta grme, dok ovi crkveni moljci zatvaraju svoje uši, i uživaju u truleži. Oni su neobraćeni službenici koji čuvaju svoj položaj. Zbog takvih, kada se namnože, umesto reforme nastaje reformacija jer oni ne žele reformu, njima se dopada ovako, oni su svoje položaje utvrdili i svako talasanje im ugrožava opstanak.

I kada dođe do određene reformacije, tada je pokušavaju svim sredstvima ugušiti a inicijatore pogubiti (u Srednjem veku) ili ućutkati (u naše vreme). Naravno, od takvih moljaca se znaju čuti kritike koje oni upućuju Crkvama koje su nastale zbog nesposobnosti obraćenja baš tih moljaca i njihovih kleričkih potomaka. Oni su uzeli za pravo da kritikuju sve Crkve koje su ih napustile, ali ne shvataju da su oni napustili Crkvu Hristovu. Oni su ti gde vlada i caruje Sodoma i Gomora, među njihovim redovima ona buja. Već smo naučeni i više se ne čudimo kada u novinama uz kafu čitamo o nekim novim sudskim progonima crkvenog klira, a vrlo često se put do hijerarhijskih tronova odvija kroz homoseksualne i druge danas jake lobije. Stoga, zar da nas kritike takvih pogađaju? Radije im se možemo nasmejati, ali uz osjećaj izvesnog saučešća prema njihovoj neobraćeničkoj i nadutoj naravi.

Mi ih upravo žalimo. Pojedini su zabludeli toliko radikalno da se čini kako se više ni ne mogu obratiti – dok su oni uvereni u svoju izvrsnost. Ne podsećaju li nas na licemerje sadukeja i fariseja koje je Isus uzalud korio? Tako ostaju poput slepaca, da vode slepce, i svi se strovaljuju u bezdan: a taj je broj žalosno previsok. Nama ostaje da se molimo za njih, da im Bog otvori oči i shvate između ostalog i to da je jedini normalni način života onaj Biblijski: oženjeni apostoli (tj. danas episkopi) znače zdravu Crkvu, dok prisiljeni celibatarci često znače sudske procese.

Nastavimo draga braćo i sestre za njihovo obraćenje i dalje moliti, bez obzira što oni taj pojam ne razumeju. Veliko je milosrđe Božije, i mi molimo s apostolom Pavlom u ''nadi protiv svake nade'' (Rim 4, 18).
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Isus, u priči o sejaču i semenu, sažima celokupnu problematiku ljudske neobraćenosti. Čovek neprotočan za Svetoga Duha, za Reč Božiju, ostaje zatvoren u sebe. Iako je sposoban po sebi čuti i primiti Boga on to ipak ne čini (uši začepiše a oči zatvoriše) i sam je stoga odgovoran za svoju pogrešnu sudbinu. Ta ljudska tragedija je skopčana s njegovom bahatom neobraćenošću koja ga inficira na raznim položajima. Nezavisno od položaja i posla kojim se čovek bavi, inficiranost neobraćenošću trajno ga progoni i iskušava. Samo ponizna i istrajna molitva te kontemplacija i meditacija na Reč Božiju ispravni je preduslov za ozbiljno obraćenje. Neka nam na tom putu pomogne Bog sa darom istrajnosti i otvorenosti, jer on kaže: ''Ištite i daće vam se! Tražite i naći ćete! Kucajte i otvoriće vam se!'' (Mt 7,7).
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

09.07.2017., broj 87 - Listić "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

ako je ispravnost u srcu, lepota je u karakteru;
ako je lepota u karakteru, sklad je u domu;
kada je sklad u domu, red je u narodu;
kada je red u narodu, mir će biti u svetu.
Dobar učitelj neumorni je učenik. Loš učenik šteti samo sebi, dok loš učitelj upropaštava karijeru hiljadama. Loš učitelj prigovara, dobar učitelj objašnjava, najbolji učitelj nadahnjuje. Neka informacija podstakne transformaciju.

Čitanje svetog Evanđelja po Mateju
U ono vreme reče Isus: ''Slavim te, Oče, Gospodaru neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i umnih, a objavio malenima. Da, Oče, tako se tebi svidelo. Sve je meni predao Otac moj i niko ne pozna Sina osim Otac niti ko pozna Oca osim Sina i onaj kome Sin hoće objaviti. Dođite k meni svi koji ste izmoreni i opterećeni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, učite se od mene jer sam krotka i ponizna srca i naći ćete spokoj dušama svojim. Uistinu, jaram je moj sladak i breme je moje lako.''
Reč je Gospodnja.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Samo je onda ljudsko srce sposobno primiti Boga kada je ponizno. Poniznost je najveća krepost (vrednost) koju Bog ljubi kod svojih bića. Krepost poniznosti otvara sva vrata.

Radikalna duhovna poniznost karakterizovala je Isusa, to možemo videti osobito u njegovom pranju nogu apostolima. Takva poniznost karakterizuje sve svete ljude Božije. Što je neko biće na višem spoznajnom nivou, to je njegova duhovna poniznost i jednostavnost izraženija.

Često se za one najbolje profesore nekih struka zna reći kako su jednostavniji na ispitima od njihovih isfrustriranih asistenata koji leče svoje frustracije na studentima mrcvareći ih sa glupim i nepotrebnim pitanjima.

Veličina se poznaje u jednostavnosti, tako se Ocu svidelo, i On je to sakrio od mudrih i umnih a objavio malenima. Hristos je krotka i ponizna srca – sledimo Ga i spasimo se jer, Njegov je jaram sladak i breme lako.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Na polugodišnjem nivou ćemo objavljivati arhivu "Dominisiane" za prethodnih šest meseci: na kraju decembra i na kraju juna. Možete ih preuzeti na sledećim linkovima (korišćenje dozvoljeno u nekomercijalne svrhe):

2017. - Dominisiana - 1/2
2016. - Dominisiana - 2/2
2016. - Dominisiana - 1/2
2015. - Dominisiana

SVETI SERAFIM SAROVSKI - O SNAZI MOLITVE

"Svako dobro delo koje se čini iz ljubavi prema Hristu donosi blagodat Duha Svetog. Ipak molitvom se to najlkše postiže, jer ona je oruđe kojim uvek raspolažemo. Može biti da ti hoćeš da ideš u crkvu, ali u tvojoj okolini nema crkve; ili hoćeš da udeliš siromahu, ali ga ne tvome putu ne sretneš; ili hoćeš da budeš neporočan, ali tvoja naklonost i tvoja slabost pred zamkama neprijatelja učine da ne nađeš u sebi potrebnu snagu.

Zato je molitva uvek i za svakog moguća: za bogatog i siromašnog, za učenog i prostog, za jakog i slabog, za pravednog i grešnog. Sila molitve je beskrajna i više od svega drugog ona nam donosi blagodat Duha Božijeg. Molitva nas osposobljava da možemo da govorimo sa milostivim i životodavnim Gospodom.

Ali mi treba da se molimo do onog momenta kad Gospod kroz svoju blagodat u nas siđe. Kad je on u nama, molitva mora da presane jer je ispunjena. ''Dođi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote i spasi, Blagi duše naše.'' Sad nas on uči dalje šta treba da radimo.

Tvoja cela nauka se u tome sastoji; stoga usredsredi svu svoju pažnju na to. Odlazeći ili dolazeći, sedeći ili stojeći, na poslu ili u crkvi, uvek treba tvoje usne da ponavljaju: ''Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog.''

Sa ovom molitvom u srcu ti ćeš naći unutrašnji mir i čistotu duše i tela. Kad ovu molitvu počneš, saberi sve unutrašnje snage duha i poveži ih sa moćima srca i istraj pažljivo dok Gospod ne zagreje tvoje srce svojom blagodaću i sa tobom se u jednom jedinom duhu sjedini. Tada će unutrašnja molitva postati izvor vode žive, koja neprestano teče i tebe neprestano hrani i oživljava."