ЛИСТИЋ СТАРОКАТОЛИЧКОГ ВИКАРИЈАТА
"D O M I N I S I A N A"
у част надбискупа Марка Антуна де Доминиса,
примаса Далмације, великог теолога,
физичара и астронома (1560. - 1624.)

19.03.2017., број 73 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

бритка интелигенција је мач са две оштрице. Може се, као и нож, употребити конструктивно и деструктивно – да расече чир незнања или да самоме себи одруби главу. Интелигенција је на правом путу тек када ум призна неизбежност духовног закона. Душа је слика Божија, непроменљива и апсолутна, стога не дајте да вас шиба изазовни бич спољашње лепоте.

Робови чула не могу уживати у свету јер им измиче суптилност. Човеку са елементарним жудњама измичу све финије разноликости. Док је роб пожуде и страсти на овом свету, човек мора започети са вежбањем телесне самоконтроле. Полни нагон је усађен у човека ради продужења врсте, а никако ради подстицања и неговања неуздржаности. Искорените сада наопаке жеље, иначе ће вас напаствовати чак и када се ваше духовно тело одвоји од телесног омотача.

Нека се дух телу непрестано одупире. Ако је погрешно усмерена, силовита жудња је највећи непријатељ људске среће. Као лавови самосавладавања крећите се светом али не дозвољавајте да се ваша чула играју са вама као мачка са мишем. Ослободите се нагонских присила. То је покора унутрашње дисциплине. Своју потребу за људском љубављу преображавајте у жудњу за Богом као једином љубави, оном која је једина свеприсутна.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Исус Христос је био разапет једном, али његова учења се ''разапињу'' свакодневно од стране празноверја, догматзованог тупљења и цепидлачких теолошких промашених интерпретација, које уместо да спајају цркве у једну Цркву оне, управо супротно – раздвајају. Сврха Христовог доласка је да покаже свету како његова присутност, слободна од таквог ''разапињања'', живи у душама свих који чине напор да га приме, који су отворени.

Свети текстови имају тројако значење – материјално, умно и духовно. Ти су текстови божанска добра, вода жива која може угасити људску жеђ тела, ума и душе. То су безвременска откривења послата од Бога да служе људима на сва три нивоа њиховог бића.

Материјално значење Христових учења наглашава њихову вредност која се може применити за побољшање услова на физичком и друштвеном плану: то су вечни закони исправног живљења који покривају људске особне, породичне, пословне, друштвене, националне и интернационалне дужности које има као члан Божије светске породице људи.

Сагледана у психолошком виду, објашњавају примену Христових учења у побољшању људског ума и разумевања: то је развој његових интелектуалних и когнитивних способности, његових мисли и моралних вредности. Интерпретирана у односу на духовни аспект људског бића, Исусова учења истичу пут у краљевство Божије: лично остварење бесконачног божанског потенцијала сваке душе као бесмртног Божијег детета, кроз предани однос и коначно јединство са Небеским Оцем – Створитељем свега. Господ рече Самарјанки: ''Али долази час - сада је! - кад ће се истински клањатељи клањати Оцу у духу и истини јер такве управо клањатеље тражи Отац.

Бог је дух и који се њему клањају, у духу и истини треба да се клањају." Када наше хришћанство надрасте празноверја, ускогрудност, догматизована тупљења и цепидлачења досадних теолошких промашених интерпретација, те када се врати извору, тада ће засијати обновљено право клањање Оцу, у духу и истини.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------




05.03.2017., број 72 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

шта значи бити срећан и ко је срећан? Постоје многи људи са знатним примањима и високим радним местима – потпуно несрећни и скрхани. Срећа, дакле, не зависи од материјалног благостања. Само универзална Божија мудрост може дати срећу, ону непролазну. Ту срећу налазимо у вечној истини присутној у учењу Исуса Христа.

Предане душе по целом свету позване су ући у унутарње светло божанске перцепције, откривајући у себи бескрајну Христову присутност и свест, те тражећи васкрснуће Његово у њима самима. Христов други долазак сви ишчекујемо.

Међутим, Христос је међу нама и сада, на отајствен начин по свом Светом Духу. Отварајући се том Духу можемо црпити мудрост и божанску перцепцију, као и разумети бесконачну Христову љубав и свест која нам се даје. На тај начин као путујућа Црква у отворености живимо у Богу оно: ''већ да – још не''. Нека нас, дакле, у ово освећено време поста прати такав труд и такво размишљање.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Интересантна је Јеванђелска препирка између Исуса и Ђавола, односно, између Бога и Створења. То размишљања је сукоб Нестворене и Створене природе. Ни једна ни друга не попуштају, да би се на крају Божанска природа једним резом удаљила од Створене природе: ''Одлази, Сотоно!'' Када Божанска уверавања постану узалудна и када она више до допиру до центра особности створеног бића, тада такво уверавање губи сврху те настају два света: онај вечан нестворен и онај вечан створен. Рајски и Паклени свет (паклени као свет трајног удаљавања од Бога).

Сукоб логике Божанства и Створења показује се фаталним, а што нам Матеј приказује у облику кушње којом је кушан Бог од Створења (Ђавола). Почетак зла везан је уз довођење у заблуду, прво самог себе а онда и других. Не може се зло остварити на појединцу или заједници ако није (нису) доведени у заблуду било својевољним погрешним закључивањем, било прихватањем туђег погрешног закључивања. Ствар је у необјективности или ограниченом (субјективном) разматрању које доводи до погрешних хипотеза. Када се томе дода ефекат (суштински ирационалне) тврдоглавости, стварност зла протегнуће се до часа схватања заблуде.

Заблуда која је схваћена а није прихваћена онтолошки је немогућа. Стога је суштински проблем у несхватању, дакле необјективности (заблуди) протегнутој у трајност. Одупрети се заблуди могуће је остајањем у Божанској Истини – у Христу Господину.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

26.02.2017, број 71 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

они који у себи осете Божији позив у свештенство, благословени су од Господа на посебан начин. Па ипак, тај позив неће се остварити без учествовања човека, без човековог пристанка.

Бог нам пружа руку – на човеку је да ту руку прихвати. Стога, бити свештеник није позив за слабиће, није за оне који лако посустају и неспособни су ухватити се у коштац са самим собом – то је позив за одлучне и чврсте у вери.

Бити свештеник, онај истински који је ушао у тај позив из непатворене вере и предања Богу – то је израз херојства, особито у овом посрнулом времену ригидног и трулог капиталистичког дивљања, где људи траже помоћ више него икада. Свештенство није дакле бег из света, него улаз у овај посрнули свет; то је живљење хришћанских вредности сведочећи их у свакодневном животу.

Зато је служба свештеника најсличнија анђеоској служби – светој служби доношења трансценденције у иманенцију.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Не уздати се у Бога и његову милосрдну провидност јесте грех. Наравно, оправдано је бринути се за овоземаљске ствари; међутим, у тој позитивној бризи увек треба оставити места за Светог Духа – то не заборавимо никада.

Када уздање у Бога постане саставни део нашег размишљања, нашег јутарњег буђења, нашег одласка на починак итд. тада смо усвојили Јеванђеоски начин живота. Наш Отац небески зна шта нам је потребно.

Пре сваке наше животне потребе требапретпоставити тражење близине Божије, односно, Краљевства Божијег. Све остало је у односу на то секундарно. Када се на тај начин ствари посложе, тада стварамо исправан темељ нашег бића: прво иде Бог а након тога иде све остало.

Такав устрој ствара здраво духовно биће, такав је устрој лек душе и спасење од искривњених образаца понашања, те ослобођење од свих порока које смо у животу било навукли на себе, или су нам на неки начин били пренесени.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

19.02.2017, број 70 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

право свештенство је за одлучне у вери и храбре у животу. За оне који су способни пратити своје срце и мењати обичаје враћајући их Јеванђељу, без обзира на оговарања и натуцања ''бабетина'' (па и оних са дипломама) и заглупљене вароши. На крају крајева, ујед муве добром коњу у галопу не значи ништа. Знај, Твоје је време у овом животу ограничено, стога га не троши узалуд.

Не упадај у замку предрасуда које обликују животе многих људи, те они не живе своје него нечије туђе мисли и животе. Не дозволи да бука лажних ауторитета и размишљања омете у Теби унутарњи глас Духа Светога. Поред рада за издржавање себе и породице, потруди се да оствариш свећштенство ако у себи осетиш тај позив. Свештенство ће заузети велики део Твога живота, али због тога ћеш бити чудесно изнутра духовно испуњен, без обзира на тежине које наиђу, јер служење Господу рађа миром каквога свет никада не може дати. То је оно ''нешто'' стварно велико што тражиш и што Ти се може остварити у овом животу, који попут песка протиче кроз прсте – уложи тај живот, он је бескрајно вредан.

Ако то осетиш а још ниси остварио, настави тражити и немој одустати. Имај храбрости пратити своје срце и интуицију, они већ знају шта заиста желиш постати.

Имаћеш у животу узлета и падова. Многи се људи предају јер им нешто није лако, али зар не знаш да је људски дух снажан? Видиш, свако се може осећати добро када има своју кућу, када су му рачуни плаћени, када има лепу и стабилну брачну везу, када иза њега стоји финансијски јака институција итд. Свако тада може бити позитиван и имати визије и вере у таквим околностима.

Али прави изазов раста: менталног, емоционалног и духовног долази када си ''оборен'', када си ''срушен''. Тада треба храбрости за деловање, за поновно подизање након пораза.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Христос Господ говори у Јеванђељу о прекиду ланца зла. Само заустављањем тог проклетог процеса, те спирале пакла, можемо направити искорак према ослобођењу – спасењу. Зло човека заробљава, спутава га да види праве животне вредности и узоре. Тражење и планирање освете (хотимично зло) од нас прави духовне мртваце - болеснике, а то се онда преноси и на душевно подручје (живчано стање) и физичко подручје. Зло човека унишава у свим димензијама његовог постојања. Једини прекид развоја тог карцинома јесте прекид процеса зла. То тражи жртву, трпљење, бол... али на крају - то је спасоносни пут. У Свемиру који жели функционисати хармонично, попут оркестра, не може бити погрешних интонација.

И у обичној маленој породици, уколико влада неслога, напретка неће бити или ће он бити слаб. Тако и на широком подручју – правила су иста. Будимо наследници Христови – заустављајмо зло колико год можемо. Борба против зла јест супротстављање злу добрим. У том духовном боју будимо упорни и благосиљајмо своје прогонитеље и оне који нам чине зло или су нам га учинили. Рецимо: Господине Исусе, ја по себи не могу опростити, али због Тебе и Твоје љубави према свима нама, опраштам!

Опроштење није људски него божански чин.

Интернет технологија која нам је данас доступна, показује нам говоре пуне мржње које су високи верски службеници упућивали другом народу благосиљајући своју војску како би убијала ''друге'' народе: у име овог, у име оног итд. На крају, све је то у име Ђавола. То су очигледни примери како Сатона заводи и надмудрује људе, те шири своје зло и кроз Цркву. Уколико практикујемо опроштење - тада већ делујемо као деца Божија – надљудски! Бити надчовек значи опраштати и супротстављати се злу свим силама.

Бити надчовек - значи бити инструмент љубави и милости Божије!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

12.02.2017, број 69 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Молитва је интегрални дeо духовног живота. То нису само речи и понављања одређених образаца. То је утемељивање јаке везаности сa Богом у љубави према Њему. Прекрасне светоотачке молитве надахњују нас и упућују на дубље повезивање са Богом. Такве молитве нас, као израз стварног искуства Бога, изнутра изграђују и утемељују. Једна од таквих молитава каже:

''Ти си, Боже, у мени, ја сам срећан. Мој ум је у реду, јер Ти си у мом уму Боже. Због тога, ја сам способан размишљати. Моје су очи у реду јер Ти гледаш кроз моје очи. Благослови ме да видим Твоју присутност свугде. Дај да говорим оно што је добро за друге. Не дозволи ми никакве речи ега или љутње која би излазила из мојих уста.
О Господе, нека моје тело буде средство Твоје милости. Уклони моју тугу, уклони моју љутњу, понос, окрутност, неискреност. Дај ми чистоћу духа. Дај да свуда око себе ширим напредак. Господине, медитираћу, молити се свакодневно и клањати Теби хиљаде пута...''
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Господин жели од нас срце искрено. Претварање ствара лажну реалност, лажни свет, лажне вредности. Претварање одводи од истине и исправне Божије стварности. Неискреност ствара унутрашњу ишчашеност која временом постаје крива зараслост погледа на стварност, а коју онда, да би се исправила треба ломити попут криво зарасле кости. Зато Исус оштро упућује на потребу искрености, темељем које је једино могуће обликовати здраво друштво и свет. Једноставност живота одлика је небесника, једнако као и отвореност и добронамерност.

Људски ум представља бујицу мисли, али ипак је воља та која ум може обуздати. Потребно је да наша воља, у Богу утемељена, обуздава мисли које теку умом те да пропушта оне које су позитивне а зауставља оне које су негативне. Обуздавање мисли значи и обуздавање дела, а на крају то значи господарити собом. Онај ко собом господари близу је изворности слике Божије. Нека нас ове Христове упуте утемеље на путу исправног пута у даљњем животу.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

05.02.2017, број 68 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Страх убија снове, страх убија наду, страх води људе у болнице, страх те онемoгућава да чиниш оно за што изнутра знаш да си способан чинити, страх те парализује и води у одустајање!

На крају сваког одустајања је ништавило, а на крају сваког принципа је обећање! Не допусти својим негативним емоцијама да те контролишу! Ти јеси емоционално биће али дисциплинуј своје емоције! Ако не дисциплинујеш и не држиш под контролом своје емоције - оне ће те искористити!

Ако нешто желиш, покрени се и то оствари, то можда неће бити једноставно, али када би било једноставно сви би у томе успевали. Ако си озбиљан, преузећеш контролу над собом, нећеш допустити да те ломе пролазности и да те униште мањкавости, победићеш их, надмашити их, надрасти их! Преузми потпуну одговорност за свој живот и за своје снове. Прихвати стварност у којој се налазиш и изазов да оствариш оно што желиш постати.

Живи свој живот као да је сваки дан твој последњи дан, живи га у позитивној духовној ''страсти'', одлучи се подстицати самога себе на то. Последње поглавље твога живота још није написано и није битно што се догодило јуче - важно је само шта ћеш данас предузети у вези с тим.

То је начин како ће твоји снови постати стварност и како ћеш их реално и живети. Не говори стално о томе него крени у реализацију, и помоћ Духа Светога тада неће изостати.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Господ нам јасно указује на нужност принципа. Уколико се принципи расклимају, тада наступа површност и неаутентичност. Објављивање речи Божије, сведочење Христа васкрслог, деловање у свету у складу с Јеванђелским начелима – то је оно на шта смо позвани; то треба да чинимо аутентично и принципијелно.

Уколико се расклимамо и почнемо имати претерана ''разумевања'' за овај свет, за његове ''модернистичке'' прохтеве те им попуштати (како њима тако и себи), тада постајемо бљутави, односно, несврховити. Постајемо као аутомобил који се не може возити, као авион који не може летети, као брод који не може пловити... Губимо своју сврху и постајемо маскара – накарада постојања.

Стога, без страха и са свом горљивошћу навешћујмо и сведочимо. Нека након сваког нашег пада следи устајање и напредак, а не посустајање и мирење с јадношћу властите лењости.

Дух Свети онај је који ће нас на том путу у свему подстицати и обнављати наше снаге!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

29.01.2017, број 67 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

истрајна и Богу отворена молитва постепено доводи до просветљења које је дар Духа Светога. Он оспособљује човека знањем и унутрашњом снагом те човек задобија схватање над властитим незнањем, односно, надвладава незнање и улази у подручје суштинског и вечног знања, трансцендирајући простор, време и форме.

Трансцендирајући те групације незнања (простор, време и форме) по којима смо потомци незнања које нам стварају привид о одвојеном (од Бога) постојању и извор су Ега, човек побеђује незнање и таму, долазећи до посебне духовне спознаје и надилази овај свет (постаје једно са Богом).
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Када бисмо питали становника Раја, какви су људи у Рају, он би нам изрекао оно што је Христос проповедао у блаженствима.

Човек небесник, човек је крепосник, пун духовних вредности које га у љубави Божијој повезују са сваким бићем читавог Свемира. Само у божанској хармонији љубави могућ је вечни напредак свих бића. Љубав је темељ развоја, суштинска почетна тачка свега.

Треба да се угледамо, дакле, на небеснике: треба да будемо милосрдни, миротворци, праведници, сиромаси духом (овога света), чврсти у заузимању за правду, одлучни у сведочењу Христовог учења, истрајни у трпљењу лажи...

Благо нама кад имамо овај јасан јеванђеоски пример како треба да радимо. Истрајмо на том путу, да данас-сутра и ми постанемо становници Раја.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

15.01.2017, број 66 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

људска ватрена способност умовања и маште, оснажена навиком унутрашњег усредоточења, омогућује нам да успоставимо ред у наизглед контрадикторном скупу чињеница. Том унутрашњом дисциплином можемо бескрајним стрпљењем усмерити дух на тражење истине која ће се, уз милост Божију, и очитовати.

Увек је било људи који су одбацили привидне лагодности живота и тежили остварењу највиших идеала, не само пасивним одрицањем него и активним учешћем. Слабићи, који су одбијали да се упусте у борбу, нису стекли ништа, па се нису имали ничега ни одрећи. Само они који су се борили и победили, могу плодовима својих искустава обогатити свет.

Стога, требамо се залагати за изворне еванђеоске истине, за изворни еванђеоски начин живота који је доживео велике девијације кроз писторију Цркве, која је наметнула многе ствари супротне сведочанству Светог писма.Ту свакако спада и целибат који је, од стране римске Цркве, постављен као предуслов примања презвитерата и епископата, директно тиме пркосећи Светом Петру (који је био ожењен човек) а на чије се наследство позивају, показујући тиме врхунце ироније.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Јован Крститељ је последњи пророк Старог завета који својом мисијом дотиче Нови завет, односно, који своје деловање протеже у Нови завет. Указујући на Спаситеља, односно, потврђујући Исуса Христом, остварује се складан прелаз старозаветног у новозаветно, те настаје "пунина времена'', заокружености, досегнутости ишчекиваног – остварености дочеканог. У томе нам се открива ауторитет Старог завета који преко Јована потврђује Исуса Месијом.

Потврђујући Исуса Сином Божијим, Стари завет кроз Јована Криститеља потврђује да је Исус тај који је чекан и дочекан, да се у њему – Исусу – остварује Нови завет. Јовану је било могуће да види то само због отворености срца и захваћености Духом Светим. Нека и нама Бог да милост да отворимо своја срца, како бисмо милошћу Духа уочили оно што је уочио и велики Крститељ: Христа Исуса, Господа и Спаситеља!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

08.01.2017, број 65 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

прихватање устроја и школовања код духовника може бити врло драстично. По својој природи склони савршенству, духовни људи према својим ученицима знају бити изузетно критични, било да се ради о важним стварима, или о суптилним нијансама понашања. Њихове очи све бележе и никога не штеде, како би се богоученик аспирант могао пробудити из свог пријатног сна неодговорности: ученик се треба трудити у световним дужностима и прихватати их са одговорношћу. Чак ни најнезнатнији пропуст, површност, и најситнија недоследност не могу умаћи њиховим прекорима.

Тешко је понекад поднети такав поступак, али у човеку то поравнава све искривљене психичке кривине. Духовници често кажу: “Ако ти се не допадају моје речи, можеш отићи кад год зажелиш. Ништа друго од тебе не желим него да се поправиш. Остани само ако осећаш да је то за тебе корисно.'' Многи сведоче накнадну захвалност својим духовним учитељима и то више него што се речима може изразити, за сваки понижавајући ударац таштини.

Када се једном разбију окови ега, у аспиранту се коначно ствара пролаз за божанско, које је узалуд настојало приклијати кроз камено срце себичности.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

У Јеванђељу, које говори о зачећу Пресвете Богородице, прво што одмах упада у очи је Јосифова људскост и доброта, величина његовог срца. Иако је заправо сумњао да је Марија затруднела са неким другим, ипак је није хтео извргнути јавно срамоти, него све људски учинити. Накнадно, њему Дух Свети говори о чему је заправо реч, те Јосиф прихваћа ту нову и благословљену стварност. Према томе, видимо да је Јосифово срце добро срце, људско срце, срце које не осуђује, не вређа и не понижава, не псује и не разбија, него у тишини чини како мисли да је потребно.

Марија је очигледно упућена у заједништво са добрим човеком Јосифом, који ће бити отац Господина нашега. У озрачју таквог нормалног човека, Марија је могла ослушкивати дубине отајства које се у њој појављују, које у њој расте. Можемо само наслућивати какве је све особите сусрете са Богом имала Богородица кроз свој живот, понаособ пре рађања Речи Божије.

Благо нама, драга браћо и сестре, јер је к нама јаднима и слабима дошао сам Бог у Христу Исусу. Пригрлимо га, прихватимо његову поруку, допустимо му да нас спаси, у својим мислима и отворена срца нагнимо се над оно што је дошло и погледајмо спасење своје у јасле положено, које је обновитељ суштинске људске духовности и у Богу утемељеног морала који не подлеже развитку, променама и прилагођавењу, јер је савршен.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

01.01.2017, број 64 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

људско срце прекрасно је место и прави олтар Божији - храм Светога Духа. Наш живот није ограничен на ово физичко тело и физички свет, него захвата неслућено много изнад тога. На то нам, поред осталог указује и искуство сањања у којем залазимо у друге стварности (сасвим реалне за онога који сања...). Људски живот има читав спектар димензија које се могу искусити уколико је човек проточан за Бога. То нам потврђује наш Господ Исус Христос једнако као и свеци са својим божанским моћима којима су лечили духовна и телесна подручја бића, а на неке од њих природне силе нису уопште могле деловати (осим ако су они то допустили).

Живот не престаје смрћу, свима нама предстоји даље путовање. Многи се људи боје смрти, међутим, духовни људи радују се времену када им смрт покуца на врата, јер након смрти стичу више моћи него што су их имали у ограниченом физичком телу и ограниченом уму. То није само подручје вере него и знања од оних који су имали искуства с тим. Људско духовно тело које је прекривено физичким телом, има величанствене могућности које му је Бог дао. Све су то стварности које нама изгледају далекима и нестварнима, а заправо су наше природне датости. Исус Христос може нас учинити новим људима који све то схватају и прихватају.

Библија садржи прекрасне текстове који нас изнутра лече, али, колико је људи који се прозивају да су католици, православци, протестанти итд. уопште прочитало Библију? Врло мало. Људи имају обичај, на жалост, читати само понеке ретке и то понекад. Прочитати је од почетка до краја - то су много ређи случајеви. Када речи Писма продиру у дух а не само у интелект, тада оне буде унутрашњу промену, лече, исцељују итд. То заправо чини Дух Свети.

Ако кроз живот константно молимо, наше тело ће без икакве сумње постати активни храм Божији, тада ћемо сваку активност посвећивати Богу и захваљивати Му. Смрти се не треба бојати – живот је део смрти и смрт је део живота. Живот је прекрасно искуство и дивна могућност за духовну еволуцију, за постајање бољим човеком, за проживљавање тог живота на помоћ и благослов другима а не само за угађање себи. Трудимо се учинити живот бољим и учинити живот других бољим.

Када смо оријентисани на више духовне принципе, тада се ред, хармонија и љубав стварају сами од себе – они напросто бивају напајани из непресушног извора вечног блаженства. Када је једно друштво оријентисано на својства нижих димензија, тада ентропија излази на видело и ствари постају временом све хаотичније. Знајмо, није тешко започети промену наших живота, довољно је рећи прву реченицу молитве св. Фрање Асишког: ''Господе, учини ме инструментом свога мира'' - поновимо то више пута на дан и живот ће, без сумње, кренути бољим путем. То нека нам се почне остваривати са Новом 2017. годином.

Молитва св. Фрање Асишког:

Господе, учини ме инструментом свога мира.
Где је сумња да носим веру.
Где је очај да носим наду.
Где је тама да носим светло.
Где је жалост да носим радост.
Где је мржња да носим љубав.
Где је увреда да носим опроштај.
Где је неслога да носим слогу.
Где је заблуда да носим истину.
О Господе, дај да не тражим толико да будем утешен,
него да тешим.
Не да будем схваћен,
него да схватам другога.
Не да будем љубљен,
него да љубим.
Јер боље је давати,
него примати.
Док опраштамо,
нама бива опроштено.
Умирући ускрсавамо за живот вечни.
Амин.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

"А сви који су то чули дивили се томе што су им приповедали пастири'' - таква је, дакле, била реакција оних који су ''то чули''. То је била реакција радости, дивљења, усхићења због великих захвата Божијих у овај наш посрнули свет којем Бог посла Спаситеља. А каква је реакција људи данас? Како људи данас доживљавају проповед свештеника који им објављује исто што су говорили и пастири? На жалост, не доживљавају готово никако. Утрнула су срца људска и свела се на конзумизам и хедонизам који се – ружно је то и рећи – у ово божићно и новогодишње време још интензивније наглашава.

Тако имамо и примере тзв. ''традиционалних верника'' који уредно иду на Божићну Литургију, да би након завршетка отишли у кафић и налокали се до миле воље, те тако пијани бауљајући к'о глуве кује дочекали зору (боље рећи зора дочека њих). Да ли је то вера драга браћо и сестре? Да ли је то показатељ оног дивљења које је резултат приповедања пастира у Лукином Јеванђељу?

Још конкретније: да ли је наш хришћански свет уопште хришћански или су то заправо – не варајмо се – покрштени пагани који су то и даље остали. Европом влада покрштени паганлук! Очигледно је тако. Могли бисмо чак упитати има ли смисла онога који је крштен уопће звати хришћанином ако не живи оно у шта је инициран?

Све су то отворена питања која морамо постављати како бисмо што тачније измерили нашу ''космичку удаљеност'' од Спасења Божијег: где сам ја у односу на Божији позив спасења? Колико се дивим томе? Колико за то марим? Колико ме то заокупљује? Да ли је баш дан Божића најбоље време за пијанку?
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На полугодишњем нивоу ћемо објављивати архиву "Доминисиане" за претходних шест месеци: на крају децембра и на крају јуна. Можете их преузети на следећим линковима (коришћење дозвољено у некомерцијалне сврхе):

2016. - Dominisiana - 2/2
2016. - Dominisiana - 1/2
2015. - Dominisiana