ЛИСТИЋ СТАРОКАТОЛИЧКОГ ВИКАРИЈАТА
"D O M I N I S I A N A"
у част надбискупа Марка Антуна де Доминиса,
примаса Далмације, великог теолога,
физичара и астронома (1560. - 1624.)

13.08.2017., број 91 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

човек је Храм Светога Духа – Храм Божији: ''Не знате ли? Храм сте Божији и Дух Божији пребива у вама (1 Кор 3 ,16). Али шта то заправо значи? То значи да управо човек који се налази у телу као утеловљена душа, кроз тело може ступити у контакт с Богом на сасвим савршен начин.
Интроспекција као унутрашња медитација-контемплација оно је о чему говоре многи хришћански светитељи, између осталих св. Аугустин: Бога ћеш пронаћи у себи – не изван себе. Управо то је на линији Светога писма: ''Краљевство је Божије међу вама / унутра у вама'' (Лк 17 21). Тело је, дакле, посебан и повлашћен медијум путем којег душа може доживети Бога и Бога гледати, управо зато јер је у средишту човека (Храма Божијег) језгро и светиште где је присутан сам Бог:

''У дубини савести човек открива закон који он сам себи не даје али којем се мора покоравати. Тај глас, што га увек позива да љуби добро а избегава зло, кад затреба, јасно одзвања у интимности нашег срца: чини ово, а избегавај оно. Човек, наиме, има у срцу закон што му га је Бог уписао. У покоравању том закону јесте човеково достојанство, и по том закону ће му се судити. Савест је најскровитије језгро и светиште човека где је он САМ СА БОГОМ, ЧИЈИ ГЛАС ОДЗВАЊА У ЊЕГОВОЈ УНУТРАШЊОСТИ. (Gaudium et spes, 16).

Улазак у унутрашње сфере свога бића и пријатељевање са Богом који одзвања у нашој унутрашњости, значи повратак Богу од којег је човек отпао. Интроспективна молитвена медитација-контемплација враћа човека самом себи, односно, враћа га Богу. На такву интроспекцију позива нас Милост, и таква интроспекција јесте Милост. Премноги светитељи хришћанства сведоче нам управо то. Изван себе сусрећемо дела Божија, у себи сусрећемо Бога лицем у лице.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре, Христос Господ показује нам Краљевство Божије у сили и моћи такође преко својих чудеса, од којих је једно и ходање по мору. Знајући како је филозофско и етичко знање недовољно да пробуди човека из његовог болног сна одвојене егзистенције од Бога: ''Пробуди се, ти што спаваш, устани од мртвих и засветлиће ти Христос'' (Еф 3, 14) св. Матеј нам показује Христову повезаност са Богом – повезаност његове егзистенције са Свемогућим.

Кроз ту повезаност и по тој повезаности Христос је сасвим природно савладавао природне законе. Истинска дубока повезаност са Богом аутоматизмом доводи до господарења над својим телом чинећи га, по вољи, бескрајно лаким, односно онолико лаким колико је било потребно да Христос хода по води.

Не чуди нас Петрова везаност уз материју; Петар је тада био тек ученик који је напредовао да би на дан Педесетнице био сасвим оспособљен: од дана Педесетнице и Петар и остали апостоли засигурно су могли ходати по води те чинити остала чудеса. Иако чудеса нису суштина Божије објаве, она су ипак пропратни елементи присутности Божијег величанства.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------


30.07.2017., број 90 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

понекад је у животу потребно узети ''ствари у своје руке'', напросто донети одлуку која у датом контексту највероватније и није лака али је дубоко смислена и – дугорочно гледано – једина оправдана. Доношење таквих одлука за собом неретко повлачи прекидање са досадашњим кругом ''пријатеља'' при чему се јасно очитује да то онда нису никада ни били никакви пријатељи, него интересно повезани појединци: интересна скупина, интересни чопор.

Донети такву одлуку многи нису кадри, јер њу није лако донети. Она свакако не пристоји кукавицама, већ тражи одређено витештво, племенитост духа, чврстину као крепост, и то ону и онакву чврстину која је, провучена кроз крепост разборитости, попримила аргументовану структуру самореализације једног бића – онога који одлуку доноси, при чему је повезаност са Светим Духом била саморазумљива.

Интересна скупина, односно, интересни чопор, у принципу никада неће бити способна донети једну овакву одлуку јер их њихова слабост неплеменитости духа у томе спречава; стога они остају вечни ''послушници'' из користољубља а не уверености, који у таквој мучној послушности чекају неку своју неодређену прилику која би им живот остварила у вишем каријерном нивоу. Фрустрације и комплекси развијају им се из године у годину, како време све више одмиче и све више цури попут песка кроз прста: 10 година, 20 година 35, година... Фрустрација се утемељује у навику и сраста са њиховом личношћу.

Тако се постаје необраћени фарисеј – то је, драга браћо и сестре, трансформација потенцијално успешне личности у пропали егоцентризам.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Исус различитим примерима апелује на оствареност људског бића, свакога од нас појединачно. Темељ људске остварености, завршености, заокружености итд. јесте заједништво с Богом. Када се то оствари, тада је човек остварен. Прихватање Краљевства небеског значи упућивање ка врху реалне стварности Божијег света и законитости које у њему владају: љубав, мир, праведност.

Градити Краљевство небеско на земљи значи већ својим животом утицати на раст љубави у свету, на раст мира и на раст праведности. Што више настојимо на такав начин деловати - то ћемо временом све више осетити присутност једне узвишене, нестворене стварности која нас све више захвата те нам даје нови начин схватања како нас самих, тако и наших ближњих, света и космоса.

''Продати све што човек има како би купио њиву'' која симболички представља Краљевство Божије значи том Краљевству дати и давати целоживотну предност у односу на све друго: то је примарно, остало је секундарно. Наша повезаност са Богом нека буде свакодневна, првенствено у миру и тишини наше собе, а онда и јавно.

Христос Исус нека нам помогне у томе да пронађемо Краљевство и да то пронађено више никада не напуштамо. Напустити то узвишено Краљевство значи промашеност на основном нивоу – то значи плач и шкргут зуба у коначном посматрању властите недовршености. Бог нас сачувао од вечне мањкавости! Амин.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

23.07.2017., број 89 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

како се на наследство св. Петра могу позивати они који данас не би примили св. Петра ни за свештеничког кандидата, с обзиром да је код њих услов светог реда целибат? С обзиром да је св. Петар био ожењен човек, њему би рекли: ''Жао нам је али по нашим светим канонима Ви драги господине не можете бити кандидат наше свете цркве за свети ред, мада смо ми, знате, ваши наследници.'' Шта више додати на такав један парадокс? Поврх свега тога, треба опет објашњавати шта значи саградити Цркву на стени, односно оно што они својатају као наследство св. Петра:

''А ја теби кажем: Ти си Петар-Стена, и на тој стени саградит ћу цркву своју и врата паклена неће је надвладати'' (Мт 16,18) не односи се на Петра као особу него на Петрову веру да је Исус Син Божији, Месија - Христос. Контекст таквог одговора Петру је претходни Исусов упит: ''А ви, шта ви кажете, ко сам ја?'' (Мт 16,15) при чему Петар у свом одговору изражава веру да је он (Исус) Месија – Христос: ''Ти си Христос-Помазаник, Син Бога живога'' (Мт 16,16).

Према томе, ВЕРА да је Исус Месија - Христос Син Божији – ЈЕ СТЕНА на којој се гради Црква; Христос гради Цркву своју на тој вери а не на некој особи - гради Цркву на самом себи (вери у Њега) а не на неком другом (Петру). Сасвим је ван здраве памети да Христос гради Цркву на неком другом осим на себи самоме. Вера (свих апостола а не само Петра) да Исус јесте Христос, предуслов је раста Цркве. Ту веру Исус је између осталог захтевао и за друге ствари, при излечењима итд. Да је то тако недвосмислено потврђује једна друга Христова прича, која каже:

''Што ме зовете 'Господине, Господине!', а не чините што заповедам? Ко год долази к мени те слуша моје речи и врши их, показаћу вам коме је сличан: сличан је човеку који гради кућу па ископа у дубину и ПОСТАВИ ТЕМЕЉ НА КАМЕН (СТЕНУ). А кад буде поплава, нахрупи бујица на ту кућу, али је не може уздрмати јер је добро саграђена. А који чује и не изврши, сличан је човеку који сагради кућу на тлу без темеља; нахрупи на њу бујица и одмах се сруши те буде од те куће развалина велика" (Лк 6,46-49).

Ако вјерујемо у Христа Исуса, ми смо Стена за раст Цркве. Присвајање тога од стране једне Цркве израз је крајње бахатости, надутости и охолости.

Такође, показује се да се као наследници св. Петра наводе Лино (67-76), Анаклет (76-88), Клемент 1. (88-97) и све то у време док је жив последњи од апостола, св. Јован. Зар ови могу бити већи од апостола Јована који је умро заточен на острву Патмосу око 100. године? Зар су они тада били већи ауторитет од самог Христовог апостола, светитеља, писца Јеванђеља, писца Прве, Друге и Треће посланице те писца Апокалипсе? Одговор на ово питање ваљда је толико јасан да му не треба објашњења.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Јванђеље нам говори нам о Краљевству Божјем на различите начине. Али тај говор је увек такав да се указује на Краљевство Небеско не као на нешто вредно, него као на нешто највредније, као на оно пресудно за остварење наше особности, за заокруженост наше егзистенције. Исус о том Краљевству говори на много сликовитих начина, не би ли нас усмерио на разумевање пресудности: наш долазак тамо значи наш повратак Оцу, наш повратак у Рај за којим чезнемо од памтивека. Уз то, усмерени смо на озбиљност ситуације, односно, могућност промашаја.

Краљевство Божије је место измирености с Богом и људима и место заједничарарења с Богом и Његовим бићима, у Рај стога не могу ући необраћеници. Ту је уприсутњен општи позив човечанству на обраћење, јер обраћење је предуслов спасења, обраћење/спасење је заправо повезани процес.

"Плач и шкргут зуба" у крајњој инстанци говоре нам о нашој недовршености, а бити трајно недовршен, егзистирати као ''недовршина'' јесте проклетство. Остваримо сврху својег постојања, а она се састоји у остварењу среће која је само и једино у повезаности са Богом, у заједничарењу са Њим. Бити са Богом значи бити у Рају. Нека нам Свети Дух отвори ''уши и очи'', како бисмо уистину чули душом оно што Дух говори. Амин.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

16.07.2017., број 88 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

да нема оних који ''буче и говоре'' унутар црквених институција, промeна на боље не би се догодила. По оним клирицима који трајно ћуте унутар таквих институција, ништа се не би променило: остала би трулеж у којој они – попут мољаца – уживају. Само људи пророчких надахнућа способни су мењати ствари, упркос томе што тиме можда ризикују властиту каријеру у тој трулежи. Али они су одважни јер их не занима каријера мољца, њима је стало до Речи Божије.

Стога попут пророка Старог завета грме, док ови црквени мољци затварају своје уши, и уживају у трулежи. Они су необраћени службеници који чувају свој положај. Због таквих, када се намноже, уместо реформе настаје реформација јер они не желе реформу, њима се допада овако, они су своје положаје утврдили и свако таласање им угрожава опстанак.

И када дође до одређене реформације, тада је покушавају свим средствима угушити а иницијаторе погубити (у Средњем веку) или ућуткати (у наше време). Наравно, од таквих мољаца се знају чути критике које они упућују Црквама које су настале због неспособности обраћења баш тих мољаца и њихових клеричких потомака. Они су узели за право да критикују све Цркве које су их напустиле, али не схватају да су они напустили Цркву Христову. Они су ти где влада и царује Содома и Гомора, међу њиховим редовима она буја. Већ смо научени и више се не чудимо када у новинама уз кафу читамо о неким новим судским прогонима црквеног клира, а врло често се пут до хијерархијских тронова одвија кроз хомосексуалне и друге данас јаке лобије. Стога, зар да нас критике таквих погађају? Радије им се можемо насмејати, али уз осјећај извесног саучешћа према њиховој необраћеничкој и надутој нарави.

Ми их управо жалимо. Поједини су заблудели толико радикално да се чини како се више ни не могу обратити – док су они уверени у своју изврсност. Не подсећају ли нас на лицемерје садукеја и фарисеја које је Исус узалуд корио? Тако остају попут слепаца, да воде слепце, и сви се строваљују у бездан: а тај је број жалосно превисок. Нама остаје да се молимо за њих, да им Бог отвори очи и схвате између осталог и то да је једини нормални начин живота онај Библијски: ожењени апостоли (тј. данас епископи) значе здраву Цркву, док присиљени целибатарци често значе судске процесе.

Наставимо драга браћо и сестре за њихово обраћење и даље молити, без обзира што они тај појам не разумеју. Велико је милосрђе Божије, и ми молимо с апостолом Павлом у ''нади против сваке наде'' (Рим 4, 18).
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Исус, у причи о сејачу и семену, сажима целокупну проблематику људске необраћености. Човек непроточан за Светога Духа, за Реч Божију, остаје затворен у себе. Иако је способан по себи чути и примити Бога он то ипак не чини (уши зачепише а очи затворише) и сам је стога одговоран за своју погрешну судбину. Та људска трагедија је скопчана с његовом бахатом необраћеношћу која га инфицира на разним положајима. Независно од положаја и посла којим се човек бави, инфицираност необраћеношћу трајно га прогони и искушава. Само понизна и истрајна молитва те контемплација и медитација на Реч Божију исправни је предуслов за озбиљно обраћење. Нека нам на том путу помогне Бог са даром истрајности и отворености, јер он каже: ''Иштите и даће вам се! Тражите и наћи ћете! Куцајте и отвориће вам се!'' (Мт 7,7).
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

09.07.2017., број 87 - Листић "Dominisiana"
------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

ако је исправност у срцу, лепота је у карактеру;
ако је лепота у карактеру, склад је у дому;
када је склад у дому, ред је у народу;
када је ред у народу, мир ће бити у свету.
Добар учитељ неуморни је ученик. Лош ученик штети само себи, док лош учитељ упропаштава каријеру хиљадама. Лош учитељ приговара, добар учитељ објашњава, најбољи учитељ надахњује. Нека информација подстакне трансформацију.

Читање светог Еванђеља по Матеју
У оно време рече Исус: ''Славим те, Оче, Господару неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и умних, а објавио маленима. Да, Оче, тако се теби свидело. Све је мени предао Отац мој и нико не позна Сина осим Отац нити ко позна Оца осим Сина и онај коме Син хоће објавити. Дођите к мени сви који сте изморени и оптерећени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, учите се од мене јер сам кротка и понизна срца и наћи ћете спокој душама својим. Уистину, јарам је мој сладак и бреме је моје лако.''
Реч је Господња.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Само је онда људско срце способно примити Бога када је понизно. Понизност је највећа крепост (вредност) коју Бог љуби код својих бића. Крепост понизности отвара сва врата.

Радикална духовна понизност карактеризовала је Исуса, то можемо видети особито у његовом прању ногу апостолима. Таква понизност карактеризује све свете људе Божије. Што је неко биће на вишем спознајном нивоу, то је његова духовна понизност и једноставност израженија.

Често се за оне најбоље професоре неких струка зна рећи како су једноставнији на испитима од њихових исфрустрираних асистената који лече своје фрустрације на студентима мрцварећи их са глупим и непотребним питањима.

Величина се познаје у једноставности, тако се Оцу свидело, и Он је то сакрио од мудрих и умних а објавио маленима. Христос је кротка и понизна срца – следимо Га и спасимо се јер, Његов је јарам сладак и бреме лако.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На полугодишњем нивоу ћемо објављивати архиву "Доминисиане" за претходних шест месеци: на крају децембра и на крају јуна. Можете их преузети на следећим линковима (коришћење дозвољено у некомерцијалне сврхе):

2017. - Dominisiana - 1/2
2016. - Dominisiana - 2/2
2016. - Dominisiana - 1/2
2015. - Dominisiana

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - О СНАЗИ МОЛИТВЕ

"Свако добро дело које се чини из љубави према Христу доноси благодат Духа Светог. Ипак молитвом се то најлкше постиже, јер она је оруђе којим увек располажемо. Може бити да ти хоћеш да идеш у цркву, али у твојој околини нема цркве; или хоћеш да уделиш сиромаху, али га не твоме путу не сретнеш; или хоћеш да будеш непорочан, али твоја наклоност и твоја слабост пред замкама непријатеља учине да не нађеш у себи потребну снагу.

Зато је молитва увек и за сваког могућа: за богатог и сиромашног, за ученог и простог, за јаког и слабог, за праведног и грешног. Сила молитве је бескрајна и више од свега другог она нам доноси благодат Духа Божијег. Молитва нас оспособљава да можемо да говоримо са милостивим и животодавним Господом.

Али ми треба да се молимо до оног момента кад Господ кроз своју благодат у нас сиђе. Кад је он у нама, молитва мора да пресане јер је испуњена. ''Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи душе наше.'' Сад нас он учи даље шта треба да радимо.

Твоја цела наука се у томе састоји; стога усредсреди сву своју пажњу на то. Одлазећи или долазећи, седећи или стојећи, на послу или у цркви, увек трeба твоје усне да понављају: ''Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног.''

Са овом молитвом у срцу ти ћеш наћи унутрашњи мир и чистоту душе и тела. Кад ову молитву почнеш, сабери све унутрашње снаге духа и повежи их са моћима срца и истрај пажљиво док Господ не загреје твоје срце својом благодаћу и са тобом се у једном једином духу сједини. Тада ће унутрашња молитва постати извор воде живе, која непрестано тече и тебе непрестано храни и оживљава."